GU­SI­NjE – Na tra­di­ci­o­nal­nom tri­na­e­sto­jul­skom sa­bo­ru na Ali­pa­ši­nim iz­vo­ri­ma ove go­di­ne bi­lo je pri­lič­no ma­nje po­sje­ti­la­ca ne­go pret­hod­nih go­di­na. Šet­nja oko iz­vo­ra za mno­ge je vi­še od obi­ča­ja.Na pro­sto­ru za oku­plja­nje bi­lo je ne­ko­li­ko štan­do­va na ko­ji­ma je pro­da­va­na hra­na s ro­šti­lja, kao i osvje­ža­va­ju­ći na­pi­ci, a tre­šta­la je i „ži­va” mu­zi­ka.
Ali­pa­ši­ni iz­vo­ri, naj­ve­će led­nič­ko vre­lo u Evro­pi, či­ja vo­da is­pod pla­ni­ne Ve­zi­ro­va br­da vri na sve stra­ne, i ovog 13. ju­la su bi­li mje­sto tra­di­ci­o­nal­nog va­ša­ra i za­vi­čaj­nih su­sre­ta lju­di iz svih kra­je­va svi­je­ta, ali i re­gi­o­na. Mno­gi od njih pre­va­le na hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra da tog da­na bu­du u za­vi­ča­ju, jer Gu­si­nja­ni iz svi­je­ta či­ta­ve go­di­ne ži­ve za ovaj dan.
Broj­ni po­sje­ti­o­ci uhva­ti­li su se u ko­lo, pje­va­li su uglas, uži­va­li u mu­zi­ci i dru­že­nju... Pred su­mrak svi se vra­ća­ju u grad, gdje sli­je­di tra­di­ci­o­nal­na šet­nja gu­sinj­skim kor­zom do pred zo­ru.
Na sa­bo­ru smo sre­li i Ade­ma Ba­ko­vi­ća, po­zna­tog plav­skog fo­to­re­por­te­ra, sni­ma­te­lja i pro­mo­te­ra pri­ro­de i lje­po­ta plav­sko-gu­sinj­skog pro­sto­ra, ko­ji is­ti­če ka­ko je ovo fi­na, tra­di­ci­o­nal­na ma­ni­fe­sta­ci­ja ko­ja pu­no zna­či lju­di­ma s ovog pro­sto­ra, a po­go­to­vo oni­ma ko­ji ži­ve da­le­ko od za­vi­ča­ja.
-Ra­ni­je se ovaj va­šar or­ga­ni­zo­vao 12. ju­la na Pe­trov­dan, pa je po­sli­je NOR-a po­mje­ren za 13. jul Dan ustan­ka cr­no­gor­skog na­ro­da, ka­ko bi se iz­bje­gao taj vjer­ski da­tum i va­ša­ru dao na­rod­ni ka­rak­ter, gdje se oku­plja­ju svi bez ob­zi­ra na vje­ru i na­ci­ju. Ove go­di­ne ne­ma po­sje­ti­la­ca kao pret­hod­nih go­di­na, a ovo oku­plja­nje je ina­če uver­ti­ra za sa­bor ko­ji se tra­di­ci­o­nal­no odr­ža­va 2. av­gu­sta ka­da se ov­dje oku­pi i oko 15.000 gra­đa­na. U to­ku je i ra­ma­zan­ski post, pa je i to raz­log sla­bi­je po­sje­će­no­sti. Va­žno je da se tra­di­ci­ja odr­ža­va sva­ke go­di­ne, da se i ubu­du­će lju­di dru­že i sa­sta­ju na ovm mje­stu – ka­zao je Ba­ko­vić.
Se­lim Ru­go­vac, ko­no­bar u „Eko- ka­tu­nu” Gre­ba­je, po­sta­vio je ne­ko­li­ko sto­lo­va za po­sje­ti­o­ce ko­ji­ma je po­slu­ži­vao pi­će ko­je se hla­di­lo u vo­di le­de­nih iz­vo­ra po­red ne­ka­da­šnje vo­de­ni­ce, ko­ja je do­sko­ro bi­la re­sto­ran.
-Go­sti­ju ima, ali da­le­ko ma­nje ne­go pret­hod­nih go­di­na… Ipak, ne pro­la­zi­mo lo­še. Do­đu na­ši lju­di iz di­ja­spo­re, oku­pe se tu na­kon go­di­nu da­na, dru­že se, po­pri­ča­ju, pro­ve­se­le, po­pi­ju i po­je­du, a sve to uz mu­zi­ku uži­vo i po­ne­ko ko­lo… Pri­jat­no je i ne­za­bo­rav­no –ka­zao je Ru­go­vac.
N.V.


U 71. go­di­ni pje­ši­ce na sa­bor

Mi­šo Sa­vo­vić iz Ku­ti kod An­dri­je­vi­ce na Ali­pa­ši­ne iz­vo­re do­la­zi dva­put go­di­šnje – 13. ju­la i 2. av­gu­sta… Iako ima 71. go­di­nu, pre­va­li pje­ši­ce pre­ko br­da i pla­ni­na oko 15 ki­lo­me­ta­ra u jed­nom prav­cu, s usnom har­mo­ni­kom u ru­ka­ma, i to is­klju­či­vo da bi za­i­grao „ala­tur­ko”, ali i „mo­ra­vac” i „ča­čak”….
-Vo­lim mu­zi­ku iz­nad sve­ga, a naj­vi­še ko­lo „ala­tur­ko” i do­la­zim sa­mo da za­i­gram. Po­đem iz Ku­ti ra­ni­je uju­tru, pa pre­ko Li­po­vi­ce i Du­lje­vog ka­tu­na pra­vac Gu­si­nje, ne­gdje oko 15 ki­lo­me­ta­ra... Do­šao bih, i da ima još to­li­ko… Sa so­bom no­sim i usnu har­mo­ni­ku. Ni­gdje dru­go ne idem na ova­kve sku­po­ve, evo već 20 go­di­na sam ov­dje re­do­van gost sva­ke go­di­ne. Sam ži­vim i ovo mi je ra­zo­no­da. Odav­de odem na kor­zo i še­tam ci­je­lu noć dok se svi ne ra­zi­đu, a on­da sa­če­kam do uju­tru ne­ki pre­voz za An­dri­je­vi­cu, pa oda­tle idem ku­ći u Ku­ti –ka­že Sa­vo­vić.